Devedesetih sam redovno praktikovao omiljeni ritual.
Odlazio bih na jedno brdašce pokraj Smedereva, odakle je moj krš vokmen jedino mogao kako-tako da uhvati tadašnji radio B92, i uživao u sada već mitskoj emisiji „Lepi ritam srca“. Kiša, sneg, nesnosna vrućina, gnevni čiča s ovcama, besni kerovi, ništa me nije moglo odvratiti!

U beg od surove realnosti uvodio me je dobrodušni, gotovo raspevani glas, koji je na beskrajno zabavan i optimističan način komentarisao stvarnost, preporučivao koncerte, izložbe i ostala dešavanja, i iz svoje bogate kolekcije iskopavao muziku koja se nije mogla čuti na drugim mestima. Bio je to Saša Marković Mikrob (poznat i kao Bambus, Mladoženja i Ganeša), vokal iz radijske zemlje čudesa, strastveni kolekcionar vinila, umetnik i performans majstor, boem i gurman, na šta bi on obavezno dodao i - društveni radnik.

Tek posle nekoliko godina spojio sam glas s likom. Mikrob je u nekoj TV emisiji govorio o koncertu Taraf de Haidoukos, fenomenalnog ciganskog ansambla iz Rumunije. Vau, kolike obrve - pomislio sam - ko u nekog ogromnog umiljatog vukodlaka!
U potrazi za srećom, došao sam u veliki grad, posrećilo mi se i upoznah ga lično. Na klupi u parku pio je pivo. Istim melodičnim glasom, poput Broja Jedan iz „Alana Forda“, naizmenično je ispredao anegdote s umetničke scene s onima s buvljaka, s putovanja u Žitkovac, London ili u Pirot. Ihaj - kakva sreća! Umesto radijskog Mikroba na kašičicu, celovečernji kozerski šou-program u parku kod SKC.

S njim je bio i nekakav čudak s lenonkama i najvećom bradurinom u gradu. Budući i sam jedan od njih, voleo je da okuplja oko sebe razne frikove. Ali opšte ujedinjenje svih frikova sveta tek je usledilo na i-mejl listi PLJUS (Prostor ljubavi i slobode), koju je inicirao najveći beogradski ekscentrik, konceptualni trendseter i naš omiljeni namćor Dragan Papić.
Mnogo pre Fejsbuka, tu se po sličnom principu komuniciralo, najavljivalo, tagovalo, diskutovalo, pljuvalo, svađalo i mirilo za sve pare... U to vreme radio B92 je već mogao da se čuje po celoj Srbiji, ali tamo više nije bilo našeg radijskog superheroja.
Nakon što je mene i ekipu iz umetničke grupe „Ilegalni poslastičari“ šatro nabedio da smo ga gurnuli niz stepenice Radija SKC i slomili mu nogu, usledilo je tek pravo lolanje i bekrijanje. Bila je neviđena čast zaviriti u njegovu kolekciju nosača zvuka. Imao je preko hiljadu diskova, koje je sve do jednog s neviđenom ljubavlju oslikao akrilikom u svom prepoznatljivo veselom maniru prepunom stripovanih likova.

Baš kao i njegove najpoznatije radove, briljantne maske koje je na licu mesta izrađivao prolaznicima, da bi ih (uz kolaž naočare za svetliju i psihodeličniju budućnost) fotografisao u uličnim foto-automatima.

Gde god bi se Mikrob pojavio, nastala bi neka magična radost, staviti ga kao maskotu na omot diska (kompilacija „Šta treba maloj deci“), u pesmu ("Žene" Ramba Amadeusa s kojim je i osnovao tajnu organizaciju KPGS - Kurac Pička Govno Sisa) ili u spot (bilo popularnog Bajage ili alternativnih Repetora), bez greške bi donosilo uspeh i sreću.

A ta ogromna pozitivna energija koju je emitovao podrazumevala je, naravno, i nadljudsku dopunu i odmor. Zato je s neviđenim šarmom Obeliksa Paviljonca prosto tamanio zakuske i koktele u galerijama, na žurkama je za njim ostajala pustoš u frižiderima i ostavama, a obavezno bi malko i prilegao da skupi snagu za dalja herojska dela.
Imao sam čast da postane član mog (one man) benda, gde je između pesama publiku čašćavao briljantnim pričama o druženju sa muzičarima, omiljenim erotskim filmovima, ali i sećanjima na vremena kada se jogurt pio iz piramidalnih pakovanja, viršle se kupovale u crvenim kioscima PKB, a paradajz još imao ukus.

 Mikrob je umro u četvrtak.

Mada sam siguran da mu je to samo neki performans u saradnji s Remontom i da će se uskoro pojaviti uz ono njegovo „Ho, zdravo-živo“!

Kurir

 Dugo sam se dvoumio kojom temom da se pozabavim ove nedelje.
Uži izbor svedoh na dve - brutalnost razularenih kladioničarskih lobanja prema nevinim pesnicama policajaca, odnosno senzacionalna dešavanja u sedištu FIFA o kojima se malo zna. Pomoć pri izboru potražih u Krnjači od legendarne vidovite krmače Karle. Stavismo joj u svinjac repliku falusoidnog šampionskog pehara Mundijala i lutkicu zlog policajca praseta (oba za dvesta dinara kod Kineza). Istog trena, prasica se prestravi od lutke i poče da se igra peharom.

Dakle, kako objavljuje ugledni švajcarski Sportišen cajtung (a i sami smo proverili kod izvora bliskih Svetskoj fudbalskoj federaciji), u Cirihu je pre nekoliko dana održana poluzatvorena sednica FIFA na kojoj su se delegati složili da je ovogodišnji šampionat smor neviđeni.
 Bilo je tek nekoliko poluiznenađenja (i to više zbog povoljnijeg rasporeda autsajdera), lepote i lepršavosti igre ni od korova (čak je i Brazil pretaktizirao i otpao nakon ne baš prelepih partija), vuvuzele su nepodnošljive, „džabulani“ prava noćna mora (osim Nemcima, koji su ga već pikali čitavu sezonu), izvikana imena poprilično istrošena tokom ligaških prvenstava, a sudije da ni ne pominjemo...
Zato je FIFA i odlučila da se čast fudbalske igre spase alternativnim Mundijalom, koji bi se održao već krajem leta i na kojem bi učestvovale ekipe koje lepotu igre stavljaju iznad rezultata. Ovaj šampionat bi se prema klasičnom odnosio slično kao Liga UEFA prema Ligi šampiona.
Tako bi nosioci grupa bile najbolje reprezentacije koje se nisu kvalifikovale za Južnu Afriku - Češka, Hrvatska, Švedska, Rusija, Kolumbija, Turska, Ukrajina i Egipat. U drugom šeširu našli bi se Republika Irska (u baražu kvalifikacija bezočno oštećena u meču protiv Francuske), Rumunija, Izrael, Norveška, Bugarska, Kostarika, Gabon i Škotska, a u trećem Ekvador, Iran, Burkina Faso, Venecuela, Poljska, BiH, Finska i Peru.
Njima bi se pridružilo i pet najboljih trećeplasiranih ekipa iz grupne faze Mundijala, kao i sudijskim nepravdama oštećeni Meksiko, Engleska i Srbija. Sve do ovog dela dogovor je išao pretežno glatko, da bi na pomen Srbije dreknuo gnevni delegat iz Belgije, čija reprezentacija, kako stvari stoje, ne bi bila pozvana ni na „utešni“ Mundijal. Podržali su ga delegati iz Kine, Holandije, Tunisa, Mađarske, Austrije, Maroka...
Problem je zapravo u tome što bi ovde glavnu reč vodile ekipe iz slovenskih zemalja, koje se zbog opuštenije igre i mentaliteta ipak nisu probile do završnice - pre svih Češka, Srbija, Hrvatska, Rusija i Ukrajina, ali i Bosna, Poljska i Bugarska. Nakon višečasovne žučne rasprave, kako bi antislavistički lobi demonstrirao svoju nadmoć, u znak odmazde je sa četiri meseca suspenzije i 14.000 švajcaraca kažnjen selektor Antić.

Osim ležernijeg pristupa samih timova, lepršaviju igru omogućiće i „baludafi“ - libijska lopta od kamilje kože koja, za razliku od pohlepnog „džabulanija“, inspiriše mangupskiji fudbal, a svojom retro braon bojom podseća na one stare krpenjače iz slavnih dana fudbala kada je u neizvesnim utakmicama padalo i po desetak golova.
Ne treba da čudi što će se bonus Mundijal organizovati tako iznenada, naime „Puma“ i „Pepsi“ spremni su da puknu ogromnu kintu kako bi se revanširali konkurentskom „Adidasu“ i „Koka-Koli“. Kažu da je i nekoliko prikladnih reklama za „lav“ pivo već spremno. Čudi samo ćutanje domaćih medija! Možda ovaj put ne bi da ureknu...

Kurir

Moram da priznam da me je fudbal ove nedelje tako prijatno iznenadio, da ću u znak zahvalnosti morati da mu posvetim još koji redak. Naime, već dugo sam bio ponosni vlasnik popunjenog Panini albuma sa Svetskog prvenstva u Zapadnoj Nemačkoj koje se održalo daleke 1974. Dobro, nisam ga ja popunio, već ujak iz Novog Sada. Pojma nisam imao da se kod zaluđenih kolekcionara za ovu relikviju može dobiti ’ladno hiljadu evra. Taman me pokrpilo da platim zaostale račune za kiriju i ostale vradžbine i još da pretekne da se opkladim na svetskog prvaka, od čega ću moći da se skrpim za još koji mesec, ako već ne postanem nepristojno bogat. Ponosni vlasnik muzejskog primerka albuma sa samolepljivim sličicama sada je jedan nuklearni fizičar. Toliko o tome da su fudbalom zagriženi sve sami retardi i maloumnici.

Sećate se da sam vam pričao o najavi Parade fudbalskog ponosa na kojoj bi se protestvovalo protiv sve češće tendencije omalovažavanja i propagiranja stereotipa i govora mržnje prema ljubiteljima fudbala. Organizacijama koje se bave ljudskim pravima i zaštitom od diskriminacije, u međuvremenu su se pridružile još neka udruženja koja se zanimaju ravnopravnošću polova i seksualnom ekskluzivnošću. Isprovociran stereotipom da je fudbal isključivo muški sport oglasio se sindikat „Žene u kopačkama“, kao i udruženja „Majke navijača/ica“ i „Moja unuka tifoza – dika bakina“. O postojanju i aktivnostima ovih udruženja javnost gotovo da uopšte nije obaveštena pošto jak lobi industrije piva i grickalica nalaže cenzuru njihovog pominjanja, uslovljavajući medije daljom saradnjom vezanom za ogroman novac koji se dobija emitovanjem reklama. Sindikat „Žene u kopačkama“ pozvao je svoje članice koje rade u trgovinama široke potrošnje da u danima kada igra naša reprezentacija bojkotuju prodaju onih piva koje propagiraju mizoginiju i stereotipe o polovima, a najavljene su i sabotaže u pivarama. One se oslanjaju i na najnovije sociološko istraživanje objavljeno u prestižnom „Antopološkom almanahu“ po kome trenutno tek 11,4 % žena slabije prati dešavanja s fudbalskih borilišta, s tim da je tendencija rasta popularnosti fudbala među lepšim polom tolika da je vrlo verovatno da će već sledeće prvenstvo pretežno pratiti žene, a nemojte da se iznenadite ako za koju godinu ženski fudbal postane atraktivniji od muškog. Dirljiv je i rast popularnosti najvažnije sporedne stvari na svetu među ženama u pojedinim muslimanskim zemljama gde im je inače strogo zabranjen ulazak na stadione. Mnoge devojke se šišaju kratko i prerušavaju u dečake pokušavajući na sve načine da se uvuku na stadione, bez obzira što im za to slede grozomorne kazne. Baš o ovoj temi je snimljen i odličan iranski film „Ofsajd“.

Nego da se vratimo još malo Paradi fudbalskog ponosa kojoj će se pridružiti i dva prividno suprotstavljena tabora homoseksualaca, baš kao što je običaj i na gej paradama. S jedne strane one mazohistički nastrojene samosažaljive seka perse, a s druge oni gejevi koje viđate na stadionima kako goli do pojasa i znojavi zagrljeno bodre svoj tim i koji po difoltu naginju agresivnom sadizmu. Tokom protesta je dogovoreno da pripadnici sado izmlate mazo gej struju, kako bi se na najdivniji način opet spojilo lepo i korisno.

Znali smo da je fudbal neverovatno popularan među svim narodima, polovima i sklonostima, ali su nas iznenadili botaničari koji su otkrili da je ova igra popularna čak i među pojedinim vrstama biljaka koji na način gotovo identičan fudbalskim pravilima pokušavaju da proture seme do biljke suprotnog pola. Nego nemam sad vremena da vam pričam o tome, već čujem kako zuje vuvuzele, odoh da gledam buduće šampione. Ma ne, ne! Ne mislimo na istu reprezentaciju.

Najpopularnija sportska svetkovina nije ni počela, a fudbalska groznica uveliko drma planetu. A šta je s onima koji baš i ne ljube ovu vrstu loptanja?

Renomirani švajcarski profesor psihologije dr Udo Petkovič (inače naše gore list) sproveo je sveobuhvatno istraživanje koje je imalo za cilj da otkrije razlike između sklopa ličnosti i karaktera fudbalskih fanova i onih koji fudbalu nisu skloni. Doktor Petkovič je podelio studente u dve grupe, od kojih su jedni bili manje ili više obožavaoci najpopularnije sporedne stvari na svetu, dok je druga obuhvatila nezainteresovane i protivnike fame koja se stvara oko 22 ljudske jedinke koje se bore da ubace loptu kroz okvir gola. Rezultati su bili vrlo poražavajući po nesklone fudbalu, pošto je utvrđeno da isti imaju znatno niži nivo serotonina, te da se češće radi o asocijalnim i razdražljivim osobama, pa čak i namćorima, zlopamtilima i egocentricima, koji su takođe imali i nešto manje uspeha u studiranju.

Dodajmo ovome i poznato i često osporavano istraživanje klinike Mejo, po kojem su muškarci koje privlači fudbal znatno potentniji od nefudbalski nastrojenih (tzv. „efekat driblajućih spermatozoida“).

Pre nekoliko dana sam predstavljao Srbiju u Kairu na redovnom svetskom samitu astrologa, magova i šamana. Tom prilikom je dotaknuta i tema ezoterične strane fudbala. Tokom višečasovne žučne rasprave, najveći aplauz je pobrao delegat iz Brazila koji je nadahnuto i vešto branio tezu da su protivnici fudbala na svojstven način opsednuti đavolom, te da je fudbal igra koja zbližava ljude, istovremeno ih na najzabavniji način približavajući Bogu. Sastanku su prisustvovali i argentinski predstavnici crkve Svetog Maradone, koji su mi na pauzi otkrili da im se iz Srbije javilo udruženje koje osniva srodnu crkvu Svetog Ramba Petkovića - posvećenu velikom fudbalskom asu koji je imao više nego zapaženu karijeru u Brazilu, dok mu ovdašnji satanistički lobi nikada nije dozvolio da zauzme zasluženo mesto u dresu naše reprezentacije.

No vratimo se fudbalofobima i njihovoj tendenciji da u svakoj prilici ponize pravog fudbalofila, namećući gomilu stereotipa po kojima bi prosečan fudbalski fan bio blago retardirani muškarac u srednjim tridesetim koji zapostavlja ženu i porodične obaveze vazdan sedeći s ekipom na kauču, opsednuto prateći tekme, uzvikujući besmislene fraze i ispijajući hektolitre piva. Za propagiranje ovakvih stereotipa u velikoj meri su zaslužne baš reklame za pivo, a čak je i MTV podgrejao antifudbalski rasizam videom u kojem se dva mlada Azijata zahvaćena „fudbalskom maloumnošću“ pred TV-om pretvore u puževe. Zamislite vi taj bezobrazluk!

Zbog ovakvih i sličnih ispada, propagiranja stereotipa i govora mržnje prema fudbalu već su najavljeni protesti organizacija koje se bave ljudskim pravima i zaštitom od diskriminacije. Po gradu kruži još nepotvrđena priča da će demonstracije predvoditi Nataša Kandić koja će se tom prilikom pojaviti u dresu Lacija s bakljom u jednoj i starom zastavom nebeskoplavih orlova iz Rima u drugoj ruci. Protest bi osudio i propagiranje stereotipa da fudbal podstiče agresivnost i okuplja nasilne grupacije. Organizatori ne poriču postojanje nasilja u sportu, ali generalizovati i etiketirati ljubitelje fudbala kao pretežno nasilne bilo bi jednako besmisleno kao i proglasiti ih apsolutno miroljubivim - jer je na primer najmiroljubiviji muzičar svih vremena Bob Marli imao i uspešnu fudbalsku karijeru, a jednom je čak izjavio da kada bi morao da bira između fudbala i regea, muzička karijera bi sigurno izvisila.

Možda je lako bilo jamajkanskom rastafarijancu da po ceo dan skenkuje, duva i pika loptu, ali šta ćemo sa našim jadnim fudbalofobicima? Pa poželimo im sve najbolje u nastavku životne utakmice i nadajmo se da će se i za njih naći leka...

Teška eksluziva! Transkript necenzurisanog materijala iz popularnog rijatili šoua!

Saznajte ko je od učesnika priznao da je bio u homoseksualnoj vezi s jednim našim bucmastim ministrom!

Koja dva ukućana su se potukla vilama nakon čega je moralo da ih razdvaja obezbeđenje i interveniše policija?

Kome je u teškom pijanstvu izletelo da se u detinjstvu prostituisao kako bi imao za heroin?

Koja farmerka je još kao osnovka imala seks s dedinim vučjakom?

Ko se nakon dvanaestog piva ispovedao da je ušao u šou samo dva dana nakon što je počinio krvavi zločin iz strasti zbog kojeg se uopšte ne kaje?

   Dok s vrhunskim zanimanjem i ushićenošću pratimo harmonično druženje u našem omiljenom rijaliti programu, došli smo i do ekskluzivnog necenzurisanog materijala koji svedoči o ekstremno pervertiranoj i kriminogenog prošlosti nekoliko učesnika, čije su ispade reditelji vešto uklonili iz programa. No, pre nego što krenemo da opisujemo sablasne događaje i navike čiji su akteri naši ljubljeni farmeri, dopustićete mali uvod da biste saznali kako smo došli do ovog nadasve atraktivnog materijala.

   Verovatno se ne sećate priče o posrnulom supeheroju Toši koju sam vam ispripovedao prošle nedelje. Nije ni bitno. Probam ja malo dublje da pronjuškam taj slučaj - nađem ga tamo na pijaci gde kao i obično leži pijan i zapišan, te sačekam da se uputi kući (ili već nekakvoj nastambi). Dogega se on do jednog malo zavučenijeg dvorišta nedaleko od starog železničkom mosta - kad tamo Sodoma i Gomora! Kužni zadah  fekalija i zapaljenih guma, gomila beskućnika spava na mokrim kartonima, sa svih strana žene koje za 200, 300 dinara pružaju seksualne usluge, a tu odmah pored musava deca koja duvaju lepak i igraju se s pacovima... Smrad, zaraza, boleština i nemoral!

   Ipak, ono najtužnije što sam zatekao nagnalo me je da zaboravim Tošinu surovu sudbinu zbog koje sam i došao. Bio je to jedan tršavi dugajlija, neverovatno bled, mršav - sama kost i koža, upalog lica, s podočnjacima skoro ko u Čede Jovanovića - u prvom trenutku pomislim čak da je mrtav. Priđem da mu pomognem ili bar konstantujem smrt. Pitam da li mu je dobro, je li bolestan ili šta već. Kaže da je strašno gladan i iscrpljen. U poslednja četiri dana pojeo je samo nekoliko polutrulih glavica luka koje su mu udelili na pijaci. Kao u bunilu pominje da je nekakav zarobljenik, da mu nije dopušteno da se vrati kući. Primetim čudan naglasak i pitam odakle je. Iz Zagreba je, zove se Dado, baš kao jedan od likova iz meni nekada omiljene serije Smogovci. U Beograd je došao pre skoro četiri meseca kako bi pružio podršku na suđenju svojim drugovima - nekakvim monarhistima ili anarhistima (tako nekako) koji su onomad bili bizarno optuženi za međunarodni terorizam. Tada je kroz prozor sudnice pokušao da istakne cedulju na kojem je pisalo „Anarhizam nije terorizam“ da bi posle nekoliko sekundi bio munjevito uhićen. Ubrzo su ga pustili, ali mu iz nekog razloga još ne vraćaju putovnicu tako da ne može natrag kući. Molio je za pomoć i Hrvatski konzulat, ali nije bilo nikakvog odgovora. Više od sto dana (kao svojevrsni hrvatski zarobljenik bez ćelije, bodljikave žice, prugastog odela i bukagije) baulja Srbijom, gladan, prljav, pocepan, bolestan, promrzao i razočaran. Ako se za koji dan ne reši njegov slučaj rešen je da digne ruku na sebe, ukoliko već ne skapa od gladi ili na neki drugi način „ispusti žlicu“. Srce mi se steglo dok mi je pričao i da ga u Zagrebu čekaju majka obolela od Parkinsonove bolesti i verenica teški invalid s kojom je još ranije zakazao venčanje za 6. jun, da je u međuvremenu izbačen s posla i da su mu obili stan...

   A vi još čekate na porciju bizarnosti s Farme?

 Odem jutros do pijace da pazarim tikvice i možda ako naletim na još nešto primamljivo. Merkam tako među tezgama najbolju robu, kad se spotaknem o nešto, umalo se ne prospem po jednoj štrokavoj bari. I okrenem se da vidim o šta sam to zapeo - da li je to mrtva ptica, da li je to avion krompira, jesu li to kolica praziluka ili možda gajbica jabuka? Ne, to je ni manje ni više nego Super Toša, naš legendarni superheroj, koji nas je toliko puta spasavao od mnogobrojnih katastrofa i stravičnih pretnji prirode i društva. Ali sada je njegov plašt totalno u fronclama, kombinezon sav štrokav, a on pijan kao mečka spava ispod tezge - uz to još i zapišan. Ajoj Tošo, šta ti bi?!

„Tu je već nekoliko dana“, priča mi baba koja prodaje rotkvice i sasvim solidan paradajz za ovo doba godine. „Izgleda da se načisto odao alkoholu. Kaže da mu je dosta svega. Totalno je bankrotirao kako su mu saobraćajci napisali gomilu kazni za prekoračenje brzine pri letenju i jurcanju u razne avanture. Čak su mu oduzeli i letačku dozvolu. Mada teško da bi i mogao da leti. Ovako pijan, podbuo i podgojen, čim poleti, tresne u neku zgradu i strovali se. Strašno sine, strašno... Pošto je njegov superherojski organizam poprilično otporan na alkohol, mora da popije i po pet litara špiritusa da bi ga u’vatilo... Platio je onomad i ogroman porez na superherojska dela, a i ono nešto siće što mu je ostalo ga odžeparili. Totalno je švorc, pa se grebe po pijaci. E bre, pa ne ide da se jedan superheroj toliko srozrava! Vala baš...“, zapričala se stara prodavačica, a Toša se samo povremeno promeškolji onako zapišan, neugledan i slinav.

„Ete i bolestan je, muče ga sinusi. Izduvao ga vetar toliko puta. Taman izvuče samoubicu iz Save, kad onako mokre kose i kombinezona mora da leti do Pančevačkog mosta da pogledom zavaruje noseće stubove koji samo što nisu popustili. Sad kad je propao, može neki karambol da se desi. A drugog superheroja nemamo, eee...“

Predveče opet prođem kraj pijace i vidim Tošu - probudio se u delirijumu, bunca nešto, šlic mu otkopčan, vidi mu se ona superherojska stvar. Deca ga zadirkuju, vezuju mu konzerve za plašt, da tandrče kad ide ulicom. A kakav je to superheroj bio!

Koliko je samo puta uspešno prizemljio razdrndane Jatove avione koji su bili na sekund od pada. Začepio je palcem vulkan na Avali čim se pojavila prva kap lave. Čak je smirio i jedan potencijalno razoran zemljotres čvrsto držeći tlo koje je počelo da podrhtava. Svojevremeno je ubedio Džegera da svira u Beogradu, Štulića da se povuče u pravi čas, a Milana Mladenovića da umre... A koliko je tek pomogao Partizanu ove sezone, svojim superherojskim dahom precizno duvajući u loptu u odsudnim momentima meča. Ipak, nije uspeo da odleti do Pariza na Fajnal four, jer je već ozbiljno počeo da propada, pa je onako pripit mesto u Pariz greškom odleteo za Istanbul.

Koliko god bio spreman za velika superherojska dela, u politiku se Toša nije baš mnogo razumeo. Tako da je vazdan brljao, podržavajući neke sumnjive opcije i žmureći i praveći se Toša nad njihovim muljanjem . Sad kao da mu je došlo iz superherojskog dupeta u glavu, pa ga i to tišti.

A prethodnih godina možda baš i nije bilo tako sjajno, ali kakve bi se tek katastrofe dešavale da nije njega bilo. I dok Toša tone u totalni sunovrat, sve su učestalije neviđene poplave, uragani, tornada, ulično nasilje, ubistva, a kažu da se sprema i ono najgore...

Hoće li neko pomoći Super Toši i tako mu se bar malo odužiti za sva dobročinstva koja je počinio - ili ćemo dopustiti da načisto propadne, a i mi zajedno s njim?

Najstrože čuvane tajne najbolje se kriju na najisturenijim, svima vidljivim mestima. Zato sam i rešio da vam javno obznanim kako upravo učestvujem u tajnoj špijunskoj misiji na prostorima EU. Zadatak su naravno naručile iste one tajne službe i odbegli kraci tajnih policija i retrogradnih snaga koji mi danima namiguju šta da baljezgam u onom horoskopu i ovim kolumnama. Dok naivno pretpostavljate da su u pitanju neukusne pošalice nekog ćaknutog tabloidnog šalabajzera, ja sam već poslao šifrovane informacije i zaštitio se na način na koji bi mi i kolega Bond pozavideo. Ha, luzeri!

No, sadržaj ove operacije toliko je sličan onome što ste toliko puta gledali u filmovima o agentu 007, da ću vas poštedeti ponavljanja i osvrnuti se na seksualnu izvitoperenost ovih zabludelih naroda.

Nakon više nego odlično obavljenog prvog dela posla u Grčkoj, tek nešto zapadnije - kod onih bečkih konjušara, pored pederluka, olakog stupanja u seksualne zanose i raznih drugih perverzija naletim i na aferu „bul mastif“. Reč je o psima koji su na smrt izujedali vlasnika (tj. vlasnicu – prvu osobu koja je u SFRJ promenila pol), nakon što ih je ovaj/ova godinama seksuanalno zlostavljao/la. Daljom istragom utvrđeno je da su orgijanja bila redovan tretman na jednoj uglednoj klinici, te da su u njima učestvovali i najviši državni funkcioneri. Zbog ovog skandala gotovo je pala Vlada, a čitav slučaj je zataškan pretnjama novinarima tzv. žute štampe. U isto vreme, dosta se pričalo i o izvesnom. „slovenačkom ruletu“, orgijama „bez zaštite“ na kojima učestvuje i osoba zaražena HIV-om, gde vrlo realna opasnost od prenošenja virusa izuzetno uzbuđuje učesnike. Užas!

Nastavljam dalje ka Parizu, gde pored standardnih perverzija na svakom koraku, opet primećujem čudan odnos prema psima s kojima vlasnici dele sladoled na ulici.

Služba me na jedan dan šalje u Tuluz, odakle mi je naloženo da se busom, neupadljivo, maskiran u boema, uputim ka Milanu. Međutim, iz ove vukojebine do 4 ujutru nije bilo polazaka na tu stranu sveta. Ponoć već je prošla, pa ostanem da tih nekoliko sati odremam na stanici. Ipak, za dvadesetak minuta stiže jedan noćni autobus. Pitam je li za Milano, vozač odgovori potvrdno i doda nešto na italijanskom. Nasmešim se kao da sam razumeo. Zaprepastila me je cena karte od 415 evra, al šta me se tiče – služba plaća. Bus pun mladog zgodnog sveta, devojke se kikoću, mladići ih šarmiraju. Čim krenusmo, s onih TV-a (gde kod nas obično puštaju Žikinu dinastiju) poče emitovanje mekše erotike. Putnici počeše da se oslobađaju odeće i strasno privatavaju, da bi se ubrzo uz glasne zvuke grupe Ramštajn prešlo na emitovanje sve žešće pornjave i konkretnija maženja i pušenja među putnicima.

Na prazno sedište kraj mene sede možda i najbolja riba iz busa koja napuklim glasom poče nešto mazno da šapuće na italijanskom. Pokušam da je odbijem, pošto sam po samoj profesiji agenta stalno okružen lepoticama, ali kad već insistira, reših da joj učinim. Kad odjednom, umesto pornića, na ekranu iznenada ugledam našeg zgodnog predsednika, pa nekoliko ministara, ministarki i ličnosti iz opozicionih stranaka. Pomisim da je neko greškom pustio RTS Sat, ali ne! I ovi se hitro skinuše i počeše da se karaju. Au, kakvih je tu groznih perverzija bilo! Iznenada se u kadru pojavi i onaj jadni višestruko zlostavljani i zloupotrebljeni pas bez šapica. Počeše i njega da maze. O, ne! Neće valjda! Ne, ne, ne...

Tada se probudih obliven znojem, sve vrišteći od košmara na pustoj autobuskoj stanici iz koje upravo istrčaše dva profi lopova. Onako usnulom, oladiše me ne samo za prtljag, već mi izuše i cipele koje ispaljuju gas i metke, skinuše mi prsten s pregradom za otrov i kokain, sat sa satelitskom navigacijom i naočare s rengenskim vidom... E jebo ih pas lopovski!

Srbija mora da stane! Jednom od nas izrečene su ozbiljne pretnje! Ljudi ljudski, život mu je ugrožen! Kratka  medijska žiža usmerena ka fejsbukaškim pretnjama Jednom od nas nije bila ni približno dovoljno bavljenje ovom krajnje ozbiljnom mračnom pojavom. Tek nekoliko pišljivih naslovnih strana i tu i tamo koja glavna vest u elektronskim medijima, premalo je za činjenicu da je Jedan od nas ovako bezočno napadnut. Srbija mora da stane! Neka čitava novinska izdanja budu posvećena samo ovom krajnje alarmantnom slučaju, neka radio i televizija danonoćno izveštavaju isključivo o ovoj drskosti, neka se hitno ukine pristup svim internet stranama koje se ne bave ovom pretnjom! Ima li trenutno bitnijeg problema od pretnje Jednom od nas, Jednom koji svojim postupcima piše zlatna slova novije srpske istorije, Jednom koji bez odmora iz državničkog aviona uleće direkt u gumene čizme obilazeći poplavljena područja, a iz gumenjača u opanke u podršci našem seljaku, iz opanaka u eliotnesovske šimike kojima raskrinkava mafiju i organizovani kriminal, da bi bez trenutka pauze (čak ni za pranje nogu) uskočio u rudarske cokule pomažući radnike vlažnih i zagušljivih jama? I stvarno, koji bi sebičnjak u ovako teškom trenutku po Jednog od nas i čitav naš narod, mogao da stavi primat na neke svoje tričave probleme? Pa neće valjda povodom ovog komunjarskog Prvog maja opet da se trabunja o nekim problemima neradnika i ostalim budalaštinama?

Teške pretnje, koje nikako nisu za podcenjivanje, evidentno dolaze od krajnje opakih formacija. U pitanju je (na čuvenom fesjbuku prikazana) brojka od ni manje ni više nego čak 238 gotovo sigurno do zuba naoružanih visokotehnoloških komandosa, koji osim veštim baratanjem hakerskim veštinama i sami priznaju kako su vrhunski strelci, spretni poznavaoci borilačkih veština i načina gerilskog radovanja, a iznad svega  i nadareni stihoklepci koji plasiraju i najnovije trendove u pesništvu, uspevši ono što nije ni Čak Norisu pošlo za stihom – da urimuju reči „mečka“ i čeka“! Što je najgore, gotovo je sigurno da ovi probisveti imaju logističku podršku u policiji, tajnim službama, knjižarama i bibliotekama širom Balkana.

Srećom pa su policija i sudstvo krajnje ozbiljno shvatili gnusne pretnje Jednom od nas. A osim naših, u pomoć su priskočile i sve relevantne službe širom sveta. Interpol je obavešten, Nato je već podigao borbenu gotovost, Nasa istražuje imaju li pomoć iz kosmosa; Molder, Skali i Ljudi u crnom su u pripravnosti, Atomski mrav i Bad Spenser već nervozno glade stomake i antene gnevno stiskajući pesnice.

A kada zlikovci sa fejsbuka nakon ogorčenog otpora jednom ipak kapituliraju, treba popuniti novoizgrađene zatvore, doživotno im zabraniti pristup internetu, javno im polupati kompjutere posred Terazija, a potom zapaliti te digitalne zlikovačke olupine i na kompjuterskoj lomači spaliti administratore grupe! A kad se jednom za svagda ratosiljamo bagre, gotovo svi problemi napokon će biti rešeni. Pa da i nama jednom poteku med i mleko... A do tada, Srbija mora da stane!

 Sinoć sam održao još neviđeni nastup u Ljubljani. Stotine ljudi u transu, euforija, aplauzi, klicanje, skandiranje, brushalteri,  gaćice, padanje u nesvest, lepra, lovorike, vraćanje kusura više no što daš, ponude za brak, nekretnine i državljanstvo koje sam teškom mukom odbijao... Bizarno koliko se slovenačka mladež loži na narodnjake!

Ali ipak kao da je u celoj toj žovijalnoj atmosferi falio neki začin bez kojeg ne ide. I tek danas provalim šta je. Duvanski dim! Nije to to kad zabranite pušenje! Osećate samo taj jak mladalački znoj, vidik previše bistar - bez one sfumato zamućenosti. Kafana bez dima, pesma bez boema...

Pričao sam vam nedavno da sam duvan ostavio pre skoro trideset godina. Dugo sam kmečao da mi kupe cigare i kad mi napokon za četvrti rođendan doturiše prvu paklu („filter 57“ - sećam se ko juče da je bilo) - već kod prve cigarete sam se tako zadavio da sam momentalno ostavio pušenje za vjek i vjekova.

I pravo da vam kažem, cenim da pušačima stvarno fali koja daska. Kakvi retardi! Što bi neko udisao dim zapaljenih zamotanih smrvljenih listova? Međutim, ova pomodna EU fora s rigoroznom zabranom pušenja koja se najavljuje i kod nas, daleko da mi je bliska! Šta su se sad razni „licimuri“, hipohondri i dušebrižnici navrzli na jadne pušače, ko da ovima nije dosta vlastitih muka?

Pa jebote, ako je duvan toliko štetan, što se ne zabrane recimo i automobili (procenjeno je da čak 90% vožnji predstavlja nepotrebno vozikanje na kraćim relacijama)? Koliko samo zagađuju, saobraćajne nesreće da ni ne pominjemo! Kad već kače upozorenja po kutijama kako je duvan štetan po ovo i ono, zašto se i na vozila ne lepe nalepnice proporcionalne veličine sa slikama udesa, što se na salame, majonez, koka-kolu i čips ne lepe informacije da gojaznost može ozbiljno narušiti vaše zdravlje, zašto se na pištolje ne stavljaju upozorenja kako upotreba vatrenog oružja može izazvati ozbiljna oštećenja ljudskih tkiva?

Eh... A tjedan ranije, bio na svadbi u Zagrebu. Jadni ljudi, taman se zaigraju u voziću uz vesele zagorske popevke, kad eto ih već trčakaraju ispred gostione da začure. Prva zabrana u Hrvatskoj je propala, al’ za ovu se dosetiše da ugostiteljski objekti mogu da imaju dozvoljeno pušenje u jednom delu, ali samo ako ugrade neke svemirske ultra skupe prečišćivače, koje eto slučajno baš diluje firma rođe jednog od političara koji se najviše zalagao za takvu (per)verziju zakona...

Zamislite i u Istambulu im zabranili da puše ko Turci. Ali tamo nije prošlo bez žrtava! U prvih nekoliko dana po početku zabrane, bilo je više smrtnih slučajeva nego što od raka pluća umre za godinu dana. Na svakom koraku su izbijali sukobi između pušača i zabranjivača da su mesto oblaka duvanskog dima, ulicama tekle reke krvi.

Jao, a sad sam se setio još jedne scene! Aerodrom u Frankfurtu. Ima neka staklena kocka širine jedno tri metara, nalik na poveći akvarijum, u koju se neljudski nabije kojih pedesetak duvandžija ne bi li ublažili nervozu između letova.

A pomislite samo na nervozne pilote, vozače autobusa i taksiste kojima je uskraćeno pušenje! Probajte da zamislite histerične policajce u nikotinskoj krizi, sudije, kuvare i šalterske radnike, jadne vatrogasce koji jedva čekaju požar da se malo nadišu dima...

Pa da je to toliko nenormalno, ne bi i planeta pušila! Evo kako se raspurjala ovih dana na Islandu, pa ’ajte zabranite joj ako možete!

 Ima li šta divnije od široke lepeze bogougodnih zavisnosti kojima prekraćujemo ovozemaljske dane? Još kad bismo umeli dobrano da ih doziramo...

Eto ima tačno tri decenije kako sam u četvrtoj godini života ostavio pušenje, ali o tome ćemo opširnije drugom prilikom. Ubrzo postajem zavisan od sladoleda - znaš ono, odeš na jedan „kapri“, pa ajd’ još i „cmok“, pa ne izdržiš da zasladiš „lilijem“, pa lopticom, kornetom... dok se načisto ne unakaziš. Sledila je navučenost na flipere i video igrice koji su mi redovno otimali svu kintu za užinu, da bih adolescentske dane dočekao teško navučen na muzičke i filmske top liste, koje sam, zapostavljajući sve ostale obaveze, sačinjavao u nedogled.

S alkohol se (d)ružim koliko je već potrebno da delujem malčice srdačnije u društvu  - znaš kako je, kolumnisti su mahom džangrizavi namćori koji teško podnose ljude. S lakim drogama su me onomad na silu upoznale one babe u Pragu (o čemu sam vam ovde već raportirao), ali to beše nedovoljno za ozbiljniju navlaku; dok čarima težih narkotika planiram da se posvetim tek u staračkim danima - čini mi se da će biti svejedno hoću li overiti od pajda ili skončati od starosti.

Od daljeg rađenja internetom odustao sam kad je nedavno i zvanično objavljeno da obaveštajne službe mogu da me provale dok švercujem ljudske organe, retke ptice, drogu i oružje, te navijam za pogrešan klub.

Dugo sam pokušavao da se kao pravi muškarac navučem na kladionicu, ali nikako da se nateram da po ceo dan zurim u onaj teletekst, livescore i kladioničarski bilten. Pošto sam vidovit, skoro uvek bih dobijao, ali kad sam jednom prilikom nepažnjom u veš mašini oprao dobitni tiket, poverovah da je u pitanju proviđenje koje mi kazuje da batalim dalje pokušaje.

Ipak, moja najmračnija narkomanska tajna, koju ću vam ovde svečano obelodaniti, vezana je za deceniju i po dugu navučenost na trčanje. Neupućenima verovatno deluje kao budalaština – zar trčanje nije sinonim za napor i muku? A, ne, ne! A kom se budućem alkosu odmah svide ljuta rakija ili gorko pivo kad ih cugnu u trećem osnovne? Al’ kad krene... Tako i s trčanjem. Najpre se jedva naterate da malo rekreativno trčkarate, pa počnete ozbiljnije da razmišljate o najidealnijim patikama za vaš tip stopala, podlozi po kojoj trčite, pa pulsometrima, pedometrima, ishrani i energetskim gelovima, da biste uskoro primetili da ste veći deo dana zaokupljeni kalkulacijom prosečnog tempa potrebnog da istrčite polumaraton ispod sat i po.

Uskoro provaljujete da gomilu obaveza zapostavljate ne bi li trčanjem namirili svoju dozu serotonina i dopamina, poslednji atom snage ulažete za finiširanje omiljene deonice, a uveče se izvinjavate partneru što ste malo umorniji u krevetu. Sve češće obećavate sebi da ćete ovaj put lagano džognuti pet, šest kilometara, a vraćate se nakon obaranja ličnog rekorda na 15 km (to vam je tzv. efekat prvog kilometara). I na koncu svega, kada zbog bolno preforsiranog kolena nekoliko dana ipak preskočite omiljenu aktivnost, počinjete da se tresete, grčite, previjate, cvokoćete, preznojavate – da teško krizirate!

Najveća svetkovina sekte trkača, svakako su gradski maratoni – kada gomila ovisnika ritualno kruži gradom uz znojavo dahtanje i slatki napor. Zato sam danas na idealnom mestu, uz zvuke Radeckog marša pobednički jurcam ulicama Beča uz atmosferu i organizaciju maratona dostojnu svakog poštenog zavisnika.

Kurir

Zvijezda Kanade i Amerike - Ekrem Jevrić Gospoda

Eto kako je vam to! S jedne strane sve sam estradni šund, izveštačene note i tekstovi lišeni svake poente, lažni glamur, beskrajna medijska gušenja i skretanje pažnje loše odglumljenim skandalima. A u suprotnom uglu ringa - prepotentna „urbana“ gitarska i klaberska elita, ogrezla u uzvišenoj rasističkoj zgroženosti, infantilno odbija da prizna da im prezir prema narodnjacima i devedesetim više ne mogu pravdati sopstvene životne frustracije. Srećom pa nije sve tako crno-crno! Radoznaliji i strpljiviji slušalac, još uvek vešto nalazi pukotinu između ova dva pakla, pukotinu koja nudi pregršt teže pristupačnih muzičkih polja, neistraženih instrumentalnih džungli i nepreplivanih poetskih reka i močvara.

Možda čak i nesvestan svega navedenog, trenutno najupečatljiviji biser ovog područja slobodne i iskrene kreativnosti upravo je Ekrem Jevrić, alpaćinoliki pevač iz Crne Gore (nastanjen u Njujorku), koji je za kratko vreme uspeo da zlatnim slovima na svetske muzičke mape upiše ime rodnog Gusinja kraj Plava.

Ima li ikog ko još nije čuo za Ekrema? Spot za njegov ultimativni anderground-folk hit „Kuća poso” za svega desetak dana od postavljanja na jutjub, videlo je i poslušalo čak milion ljudi! A poseta i dalje vrtoglavo raste…

„Kuća poso“ govori o teškom životu njujorškog radnika (Evo živim u Njujorku gradu; živim radim, a i samo radim: kuća poso, poso kuća...), a osim ove glavne teme, višeslojni tekst se dotiče i mnogih drugih oblasti ljudskog delovanja i duhovnosti. Pre svega, ovde se radi o najiskrenijoj kritici liberalnog kapitalizma, potrošačkog društva, surovog izrabljivanja radnika, radnog vremena od 9 do 17 časova. Ima li boljeg sažimanja stihova pesme „Pit i to je Amerika“ koju je poput svojevrsne Ekremove preteče tri decenije ranije izvodio Džoni Štulić?

Prirodna posledica takvog životnog rasporeda je i dehumanizacija, sve manje spontanih druženja, kućnih poseta, komšijske bliskosti... Zajarmljeni pojedinac otuđenost pokušava da prevaziđe druženjem sa životinjama. Otud i stih: Hoj Njujorku, ubila te tama, u tebi je pas do pasa, beton do betona, kroz ulice žena bataljona... Ovde se ovlaš dotiče i pitanja ekologije, ali i otvara još jednu važnu temu – položaj žene u savremenom društvu, u njegovom slučaju posmatran iz ugla strogih patrijarhalnih pravila (Hoj, Njujorku, budi svijetli grade, izbaci sve žene što rade, izgubiše djecu, to imanje. Hoj, Njujorku, ti veliki grade).

Ipak, čak i kada deluje pomalo konzervativno, naš Gospoda se vešto distancira od sopstvene nepogrešivosti izvrsno baratajući sokratovskim terminima i strategijom „Znam da ništa ne znam“, što se jasno očitava u stihovima: Eto, šta znaaaaam. Ništa ne znaaaam. A đe da znaaaaam.

Pošto su klasični nosači zvuka uveliko prevaziđeni, top liste irelevantne, a elektronski mediji čvrsto zatarabljeni prema novim tendencijama, trenutno jedini pokazatelj uspešnosti je preslušavanje na internetu. Tu je Ekrem apsolutno neprevaziđen, a svakodnevno se pojavljuju i brojni remiksi njegovih hitova. Međutim, zanimljiv je i perverzni fenomen da jedan veliki deo Ekremovih obožavalaca ljubomorno pokušava da genija predstavi kao ludu, što je samo pokazatelj histeričnog straha od nepoznatog i drugačijeg zvuka koji nezaustavljivo dolazi!

Kad je Svetog 5. oktobra SPS za vjek i vjekova potučen do nogu, dogodio nam se i totalni zaokret u ulozi i ponašanju policije. Ti hrabri momci prefinjenih manira tada počeše na svakom koraku da ugađaju narodu, jure lopove, skidaju mačiće s grana, pomažu staricama da pređu ulicu… Nema više onog brutalnog šikaniranja kao tokom neveselih devedesetih, a o korupciji i nepoštenju spredaju se još samo priče staraca uz kamin; osmeh, lepa reč i poštenje zaštitni su znak policije po meri čoveka!

Nisam neki prijatelj oružja, mada sam oduvek maštao da i sam jednog dana ispravljam sitne nepodopštine iz svoje opštine. I eto, kao da su mi ovih dana šanse da stupim u službu značajno porasle, pošto je u toku konkurs za tzv. komunalnu policiju.

A čime bismo se to bavili? Kako sam načuo, gvirkaćemo preko plota i priskakati u pomoć kad god je potrebno! S osmehom na licu, ružom na reveru i zviždukom na usnama potenciraćemo lepe manire, bonton, saradnju i drugarstvo među komšijana. Desi li se recimo da neko prijavi nešto glasniju muziku, smesta ćemo dojuriti i upozoriti didžeja zgrade da stiša da ne bi oštetio sopstveni sluh. Uz to mu poklanjamo i komunalne slušalice kako ne bi uznemiravao komšiju sa sprata ispod, za koga postoji osnovana sumnja da negde baš u to vreme praktikuje jogu. Ukoliko primetimo ili imamo dojavu da je muzika pretiha, zamolićemo da se pojača, te ćemo uz kraću recenziju albuma ukazati na poetske bravure i instrumentalne pasaže na koje bi bila šteta ne obratiti pažnju. Naravno, preporučićemo i slične izvođače koje ćemo direktno prebacivati sa eksternih hard diskova punog muzike i filmova. Ako nema danas, skidamo s torenta i donosimo u zakonskom roku od 48 sati.

U prevozu i na ulici njuškaćemo građane, te one aljkavije na licu mesta izribati četkama i sunđerima i naprskati dezodoransom. Degustiraćemo namirnice sa pijačnih tezgi i savetovati poljoprivrednike kako da povećaju kvalitet i izdašnost useva. Patroliraćemo noću oko grobalja sprečavajući ustajanja iz mrtvih – tako zombija ljubazno otpratimo do rake, ušuškamo ga pred nastavak večnog počinka i pokrijemo nadgrobnom pločom. Nagovaraćemo debeljuce na dijetu, prepričavaćemo bakutama sadržaj epizoda serije za koje imamo pouzdanu dojavu da su prespavale, pomagaćemo pri dekoraciji nedoličnih uličnih tezgi, upućivaćemo pse na javne životinjske toalete, ispravljati gramatičke greške, a rešavaćemo i seksualne probleme (maksimum 3 puta za smenu). Nepropisno parkirana vozila otvaraćemo veštinom najspretnijeg lopova (pa mora se biti na nivou konkurencije) i preparkiravati na zgodnije mesto.

Bavićemo se korišćenjem javnih površina – u sumornim dvorištima iza zgrada, pomagaćemo deci da naprave improvizovane terene za mali fudbal, komunalnom policijskom cokulom precizno ćemo izmeriti gol oivičen dvema ciglama, držaćemo međ’ čukljevima lastiš, paziti da se ne vara tokom žmurki, tupićemo noževe klincima koji ih nose… Skupljaćemo pesak rasut kraj gradilišta i od njega s mališanima praviti dvorac, a zimi od nepočišćenog snega iglo i Sneška.

Pritom nećemo nositi vatreno oružje, već samo Sport Bili torbicu punu alata, igračaka, instrumenata, slatkiša…

Uh, jedva čekam da prođemo obuku i već za koji mesec se razmilimo i po vašem komšiluku. Kažu da u Beogradu startujemo na jesen, verovatno baš na desetogodišnjicu Prepodobnog 5. oktobra.